Ne volim kolodvore u zoru. Krmeljave blagajnice i pospane konobare. Ne volim miris zagrebačkog asvalta u zoru, ni posljednje noćne tramvaje. Toga jutra sam se iskrcala prije svitanja. Kondukter koji hrče i vozač koje nije prestao pričati, kava u Macole i cjelonoćno skrolanje po fejsu. Umorna sam. Vučem torbu po stepenicama koje odzvanjaju prazninom. Kava ima okus taloga a cigareta mi smrdi. Ne volim zoru na Zagrebačkom autobusnom kolodvoru. Ušla sam u prazan stan.Tuđi mirisi i moji problemi. Hodala sam iz prostorije u prostoriju pokušavajući se natjerati da legnem i odspavam. Ionako se ništa neće dogoditi do popodne. Kad je zazvonio telefon bilo mi je drago da imam s kim popričati. Nije mi bilo bitno ko me zove. Poznati glas bi bio sasvim dovoljan. Umrla je- rekla je. Šutila sam, neznam koliko dugo, nisam znala šta bi rekla. Znala sam šta osjećam al ne i šta da kažem. U meni je vrila sva tuga toga jutra, te rečenice i boli u njenom glasu. Bila je dobro- pomislila sam- ali nisam izrekla. Ja sam u Zagrebu- promrmljala sam tek toliko da nešto kažem Uf, mislila sam da mi pomogneš, kad se možeš vratiti? Neznam kad ima bus, vratiću se danas, najdalje večeras. Znam da smo dugo razgovarle ali neznam o čemu. Sjećam se samo praznina između rečenica i buke probuđenog grada.
Hodala sam po sobi ko hrčak u kavezu. Totalno izbezumljena, sama na kraju svijeta rasplakala sam se iz peta i naglas. Opet je zazvonio telefon Daniela- pisalo je Uzimajući mobitel samo jedan mali dio sekunde prođe kroz mene misao da je našla načina da mi se javi. S ovoga ili onoga svijeta. Iz svoga sadašnjeg svemira.Da je čujem i da mi kaže da će sve biti dobro. Ja sam- kaže on tiho Jesi ti svjestan da me zoveš sa njenog moba?- skoro sam zaurlala. Kao da je moja bol veća od njegove, kao da se srušio moj svijet a ne njegov vikala sam na njega. A kad je moj bio u nje, bilo joj je zgodnije- rekao je opravdavajući se dok su se meni palile lampice. Oprosti – rekla sam- zvala me Ira maloprije. Žao mi je zbilja mi je žao i nje i tebe i svega.Šta se dogodilo? –upitala sam grcjući. A ništa.....ono šta se moralo dogodit. Kada? Sinoć u deset. Poslala me kući malome i umrla. Ajde kući malome, šta'š više stat- čula sam je Tišina između nas. Ja više nisam imala riječi a njemu je valjda bilo dovoljno da nije sam. Ja sam u Zagrebu, vratiću se danas, večeras, neznam, moram vidit kad imam bus. Doći ću do večeras- promrmljala sam Aj dođi, bit ćemo mi kući. Neznam šta bi ti rekla-opet sam ponovila samo da nešto kažem- totalno bez teksta, slike i tona... A nemaš mi šta reć, aj vidimo se večeras. Kako je mali? A dobro, šta ja znam, valjda dobro- rekao je Ok- aj vidimo se, drži se. Bok. Jednako tužan je taj kolodvor i u jedan popodne. Ljudi koji znaju gdje idu i oni izgubljeni u slovima na zidu. Blagajnice pri kraju smjene i konobari bez osmijeha. Negdje u daljinini čujem konduktera koji priča o zatvorenoj cesti i putu u nedođiju. Nama putnicima niko ništa ne govori, valjda se podrazumijeva da smo sada njihovi taoci pa kad dođemo na cilj. A cilj je daleko, najmanje sedam sati kako kaže starac do mene skidajući cipele. Nemam više baterije u mobitelu, prepuštena sam prozorskom staklu i brbljanu stranaca. Boli me glava, bole me noge i boli me ovaj bezvezni svijet u kojem odu oni kojima nisam još sve ispričala. Toliko toga sam joj još imala reći. Naučila me da se smijem. Da se nasmijem i kada nije smiješno jer to je najbolji lijek za sve. Pokazala mi je da prava ljubav ipak postoji. Ona kad između dvoje ljudi još iskri kad se pogledaju i dotaknu. Uživala sam gledajući ih i smijući se s njima.
Nas troje smo sjedili za stolom. On je malome pekao palačinke, a ja sam pekla želudac viskijem. Jesi mu dao maramu- upitala je Ira Jesam. Jesi mu rekao da joj je stavi onako kako sam je složila.- upitala je kršeći prste u krilu. Jesam. –ponovi on okrečući palačinku Ona nam se smijala sa svakog kutka te male kuhinje. Sjedila je pokraj vrata, pušila i namještala dekicu, grijala mlijeko za kavu i vikala da je svi čuju, pokazivala tek posađene lončiće sa cvijećem i žugala na buku iz kafića ispod. Palila cigaretu cigaretom i na sve imala odgovor.
Opet Zagreb u pet sati ujutro. Pijem lošu kavu i čekam da padne kiša ili svane. Svejedno. Kondukter nije hrkao a vozač nije pričao. Duga noć je iza mene. Skrolam po porukama i pokušavam zapamtiti povijest jedne bolesti. Smijem se svaki put kad se smijala i ona, nervozna sam svaki put kad to iz njenih slova iščitam. Upijam svaku napisanu riječ. Dobro, shvatila sam. Ali.... oćeš ti sada napravit to sve šta ti oni kažu i onda opet bit sretna, vesela i zdrava, mislim ... nećeš umrit?- upitala sam nakon jednog njenog prilično opširnog opisa dijagnoza i stanja od kojeg pola nisam shvatila. Hahahaha ma neću umrit šta ti je. Sve će biti dobro.- napisala je dvadeset i tri sekunde kasnije.